Св. Пантелејмон под управом Срба

Света Гора или Атос, треће је и најисточније полуострво повезано са Халкидиком. Име је добило по истоименој планини која се налази на њему. Ова просторно невелика област, дужине 45 километара, ширине између 5 и 10 километара, имала је веома значајну улогу у духовној историји хришћанства у средњем веку. Због тога се назива Светом Гором. Према хришћанској традицији Богородица се током путовања из Јопе на Крит зауставила на Атосу. На месту данашњег места манастира Ивирона зачуо се глас: Ово место биће твој удео и твој перивој и врт, и пристаниште спасења онима који хоће да се спасу. Због тога се Света Гора назива и перивојем Богородице. Од тада је овај простор постао свет у свести хришћана. Поштовање Богородице је једно од обележја духовности Светe Горe.

Помени Свете Горе у најранијем средњевековном периоду су веома ретки. Две водеће личности за успостављање монаштва на Светој Гори су били Петар Атонски (+734)1 и Јефтимије Солунски (+889).2 Петар је био оснивач пустињачког монаштва на Светој Гори, док се Јефтимије залагао за општељитељно или манастирско монаштво. За време владавине ромејског цара Василија I (867-886) бивши митрополит Кипра, Василије Исповедник изградио је манастир у близини данашњег српског манастира Хиландара. Хрисовуљом цара Василија I из 885. године Света Гора је проглашена за самоуправну монашку територију.3 Ово је потврђено повељама ромејских царева Лава VI Мудрог (893) и Романа Лакапина (943). Највиша црквена администрација на Светој гори била је Протат са седиштем у Кареји, који се помиње у 958. години. На њеном челу је прот, кога је потврђивао цар и који је уз административне, судске имао и дисциплинску власт. Прот се бира сваке године из редова првих пет манастира, међу којима се налази и српски Хиландар.

Постоји велики број докумената који показује присуство Срба монаха на простору Свете Горе, не само у Хиландару, већ и у другим манастирима. Не само да је српско племство помагало те манастире, већ су били и ктитори некима од њих и подизали их из беде и рушевина у коју су запали, превасходно након крсташких похода почетком 13 века, неретко их поново изградивши из темеља. Не постоји ни један живи манастир на Светој Гори данас, а да се српски владари и племство нису уписали као ктитори или дародавци. За почетак смо се определили да у кратким цетама прикажемо утицај и присуство Срба у манастиру Русик, који је данас познатији под називом Св. Пантелејмон.

Манастир Св. Пантелејмон (Русик)

Почетком 11. века започиње формирање руске заједнице на Светој Гори.4 Руски монаси су првобитно основали манастир Успења Пресвете Богородице, који је био познат као Клисург. Манастир Клисург је живео нешто више од једног века, а по његовом пропадању руски монаси, предвођени игуманом Лаврентијем, формирали су 1169. године манастир Светог Пантелејмона.5 Овај манастир је од тог времена био познат као Русик. Ова руска заједница је имала велики утицај на духовна кретања у Србији. Управо за време владавине српског великог жупана Стефана Немање (1166-1196) дошло је до првих забележених контаката српске владарске породице са руским духовницима са Свете Горе. Најближи контакт са овом духовном заједницом имао је Немањин најмлађи син, Растко, који ће у монаштву бити познат као Свети Сава. Према наводима његовог биографа Теодосија, Растко је противно жељи родитеља, побегао на Свету Гору у пратњи руског монаха и то у јесен 1191. године. Овај руски духовник је највероватније посетио Немањин двор како би затражио милостињу од српског владара и то вероватно за обнову манастира Светог Пантелејмона.6 У жељи да спрече Расткову одлуку да се замонаши његови родитељи су послали потеру, која је Растка затекла у горе поменутом манастиру, где се српски принц замонашио.

Русик је спаљен 1307. године од стране каталонских пирата, након чега је готово потпуно запустео. Русик је уживао код Срба после Хиландара, највећи углед. Он и данас чува у својој ризници четрнаест хрисовуља разних српских владара и властеле из 14. и 15 века, по којима је добијао велика властелинства и повластице по разним српским областима7.

Након заузимања Свете Горе 1345. године,8 српски цар Душан је већ 1348. године даровао манастиру Св. Пантелејмона четири села у области доње Струме.9 Годину дана касније јуна 1349. примио се цар Душан да буде нови ктитор манастира, ведећи наиме како сам каже да је манастир остао без најнужнијих потреба и скоро опустео сасвим, напуштен од Русије. Том приликом Душан је обдарио манастир са девет нових села у областима Валандова, Струмице и Брегалнице, а сем тога даровао му је још једну кућу у Серу и право да годишње узима бесплатно по Двадесет кошница соли од града Хрисопоља и да прима по 200 перпера венецијанских од хрисопољског трга10. Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира. Цар Душан 1349. године на чело овог манастира доводи угледног српског духовника Исаију11, који је на старословенски превео дела Светог Дионисија Ареопагита. У периоду после Душанове смрти он је био носилац идеје помирења српске и цариградске Цркве до којег је дошло 1375. године12.

Душанов пример следили су и потоњи српски владари и властела. Тако су краљ Вукашин и његов брат деспот Угљеша 1366. године потврдили Русику село Копривљане13. Браћа Јован и Костадин Драгаш 1377-78. године обдарили су манастир новим поседима око Струмице, Штипа, Тиквеша, Брегалнице и Злетова. Кнез Лазар му је 1381. године даривао властелинство „Св. Спаса“ у старом Хвосну – данашњој Метохији и властелинство „Мати Божје Бучанске“ код Трстеника, а његов зет Муса са синовима Стефаном и Лазаром, пет села у области Лаба14.

Удовица кнеза Лазара, Милица (у монаштву Јевгенија) такође помаже манастир Светог Пантелејмона. Поклањање поседа овом манастиру књегиња Милица је осигурала прибежиште својој породици на Светој Гори. Њен поклон овом манастиру помогла је и њена властела15. Са даривањем манастира Свете Горе наставио је и деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). Он сходно делима претходника потврђује добра и поседе манастиру Св. Пантелејмона16.

Између 1346. и 1500. године у манастиру је највише било српских, па грчких монаха. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара. У то време владало је опште уверење да Пантелејмон припада Србима. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију III Јовановичу, послато око 1510. године у коме тражи да под своју заштиту узме манастир као њено добро17. Руски кнез Василије је као одговор на Ангелинино писмо послао помоћ за изградњу храма.

Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила татарски јарам. Након 1500 године у манастиру поново преовлађују монаси словенског порекла тј. Срби и Руси. И поред тога, братство манастира је и даље пролазило кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса Светогорској општини. Када је учени руски калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка18. Године 1735, манастир је проглашен грчким.

Треба нагласити да је данашњи руски манастир Св. Пантелејмона или Нови Русик који се налази на морској обали, настао почетком 19. века, доласком јеромонаха Аниките, када су се руски монаси саградили нови манастир. Тај догађај је уследио након руско-тусрког рата и потписивања једренског мира 1830. године. Стари Русик се налази око 2.5 километара у брдима изнад данашњег манастира Св. Пантелејмона. Након неког времена стари Русик је скоро потпуно запустео и изгубио статут манастира, тако да је данас скит, који нема стално присутних монаха већ га обилазе и одржавају руски монаси из Св. Пантелејмона.

Из наше кратке приче можемо закључити да је утицај Срба у манастиру Русик трајао више од 160 година, а вероватно и дуже. Он је несумњиво био српски манастир од 1348. године, тј. када цар Душан обнавља и дарује манастир, па до 1510. године, када се за њега заузима руски велики кнез Василије Јованович по препоруци српске деспотице Ангелине. У наредним текстовима покушаћемо да дамо краће приче и о другим светогорским манастирима који су били у одређеном временском тренутку под управом Срба.

Информације о наручивању књига

Књиге Александра Митића можете наручити на телефон 062/847-37-26, на позив или поруком преко ВИБЕР-а или СМС-а. Књиге се шаљу Постекспрес курирском службом и плаћају се поузећем. Књиге: СРБИ У ГРЧКОЈ, 290 стр. (1000 динара + постекспрес); НИЈЕ БИЛО СЕОБЕ СРБА НА БАЛКАН, 336 стр. (1200 динара + постекспрес); СРБИ-ГОТИ-СЛОВЕНИ И ЊИХОВА ПРАПОСТОЈБИНА, 330 стр. (1200 динара+постекспрес).

Напомене

1 Јустин Поповић – Житија светих за јун; Београд-Ваљево-Манастир Св. Ћелије, 1996. стр. 270-283

2 Јустин Поповић – Житија светих за октобар; Београд-Ваљево-Манастир Св. Ћелије, 1977. стр. 304-312.

3 Драгутин Аврамовић – Света Гора између аутономности и државности; Зборник радова правног факултета у Новом Саду 2, Нови Сад, 2013, стр. 433

4 Владимир Мошин – Русские на Афоне и русско-византийские отношения в XI–XII веке – Byzantinoslavica, XI; Academia, Prague 1950. стр. 32-60

5 Aleksandar Soloviev – Histoire du monastere russe au Mont Athos – Byzantion, VIII; Peeters Publishers, Bruxelles 1933, str. 213-228

6 Теодосије – Житија; приредио Димитрије Богдановић, Просвета, Београд 1988. стр. 105

7 Радослав М. Грујић – Руска властелинства по српским земљама – Историјски часопис, 5; Историјски институт, Београд, стр. 53-77

8 Душан Кораћ – Света Гора под српском влашћу (1345-1371) – Зборник радова Византолошког института, 31; Византолошки институт Српске академије наука и уметности, Београд 1992. стр. 45-122.

9 Стојан Новаковић – Законски споменици српских држава средњег века; Српска краљевска академија, Београд 1912, стр. 504-506

10 Радослав М. Грујић – Светогорски азили за српске владаоце и властелу после Косовске битке – Гласник Скопског научног друштва, 11. Скопско научно друштво, Скопље 1932. стр. 69

11 Владимир Мошин – Житие старца Исаии, игумена русского монастыря на Афоне – Сборник Русского Археологического общества в Королевстве Югославии, III; Русского Археологического общества в Королевстве Югославии, Београд 1940, стр. 125–167.

12 Димитрије Богдановић – Измирење српске и византијске цркве – зборник: О кнезу Лазару; Филозофски факултет, Београд: 1975, стр. 81-91

13 Стојан Новаковић – Исто, стр. 508-510

14 Радослав М. Грујић – Исто, стр. 69

15 Стојан Новаковић – Исто, 515-527

16 Стојан Новаковић – Исто, стр. 527-528

17 С. М. Димитријевић – Документи који се тичу односа између српске цркве и Русије у XVI веку, стр. 18

18 Странствованія Василья Григоровича-Барскаго по сватьімъ мѣстамъ востока съ 1723 по 1747 г. С. Петербургъ 1885. стр. 247