Реч о прилагођавању речника данашњем српском језику

У Будиму 1818. У Београду 2013.

Павле Соларић човек је наполеоновог доба. Оног доба које је обичним људима отварало нове видике а свестраним ширило свест преко свих граница.

Данас када се урушавају мерила вредности и када се многима чини да је сво знање света на интернету, а да је мобилни телефон којим приступамо светској мрежи заправо камен мудрости, врло тешко се поима Соларићев слободни дух који попут чутесног орла шиба кроз простор, и још брже, и боље, кроз тисуће прохујалих лета.

Зато је и било могуће да један високи чиновник енглеске круне — бивши заповеник Цејлона а тада човек за Средоземље, који ће се маскирати у гувернера или попечитеља просвете Јонских острва — увиди Соларићеве дарове.

Можете ли да замислите како Енглези у време карађорђевог рата размишљају о просвети на Итаки, Крфу или Закинтосу? Јер једина мисао им је како да спрече дотур египатског памука, кључног ратног материјала, Бонапартиним трупама у Италији али и широм Европе. И тако, слаже се мозаик времена у коме су Французи савезници Турака и врло им је стало да копнени пут од Леванта па кроз поробљене српске земље буде миран, проходан, јер им је једино он и остао после пораза и губитка флоте код Трафалгара.

Тако је лорд Фредерик Норд Гилфорд започео велико и дуготрајно пријатељство с нашим Павлом који је тада могао имати око двадесет пет година а лорд четрдесетак. Ово дуготрајно треба схватити условно и само с обзиром на трајање Соларићевог живота (1779 – 1821). Он је Фредерику перу Англискоме, посветио Римљане 1818. године. И тако кажем, могли су се повремено дружити и дописивати до саме Павлове смрти.

Лорд Гилфорд је изгледа заиста заволео нашег Соларића а како су обадвојица били заточници историје, и повести језика, било је више него довољно разлога да га поведе на пловидбу по Медитерану годину дана пре изласка Римљана. И како је нашем списатељу, озбиљно нарушеног здравља, могло изгледати то крстарење енглеским бродом, у поређењу са мемљивим сиротињским собичком у вечито тонућој Венецији, где је до тада живео? Можда једино као одлазак на небо, на које ће он четири лета касније и стићи.

А лорд, будући правим Енглезом, морао је осећати исконску снагу српскога језика и његову велику тајну, којом се Римљани и баве. У овом Речнику1 често, пречесто, помни читаоче наћи ћеш реч латинску растумачену српском, али на изглед, без икаквог смисла и везе, по најмање звучне. Ипак, то се покаже као наш превид и понекад је довољно променити или додати само један глас у српском или римском облику, да се покаже колико смо глуви код ушију и слепи код очију. А како је ово штиво за језичке сладокусце, сигуран сам да ћете уживати у сопственом домишљању.

У предговору Римљана који је делом и посвета, и на ступцима Речника неизбежни су руски изрази, јер сетимо се — Гилфорд се спрема на пут баш тамо, у Русију. Образованом Србину тада то не би представљало никакву сметњу јер је међу Србима изван турског домашаја, то јест у Аустрији или Млецима, књига руског порекла била уобичајено и чак претежно штампано штиво; и наравно не заборавимо Србе у самој Русији.

Зашто је потребно да кажем да је то у основи српско — латинско — српски речник? Јер можда треба поновити, Солапић каже да су те речи из српског ушле у латински. Неког ће опет збуњивати назив језика: римски. Сам Соларић објашњава то у ранијим списима штампаним и нештампаним, а можда понајбоље у Поминаку књижеском који је печатан десет година пре Римљана. Ево ово су његови називи језика: римски језик је онај који ми данас зовемо и сматрамо латинским, без обзира да ли се мисли на латински старог или средњег века. Дијачки језик је за њега савремени латински, у оно време службени језик многих држава. А када каже латински, подразумева италијански! Словенски њему је српски, што је опет исти језик с илирским!

И допустићете ми још један мали излет у Поминак: латинично писмо или слова која су употребљавана приликом записивања штива на српском језику, као што су рецимо Качићеве песме, Соларић назива — гадним скјаветом!

На много места у песмама, рукописима и књигама открива нам се без икаквог устезања Павле Соларић као истински противник папизма, тиме и унијаћења, које Србима стоји над главом одувек и све до данас. Сва његова дела су заправо једна велика песма о Сорабима, Сербима, Србима, Славјанима, Словенима.

Некога пак може да изненади Соларићево називање појединих речи крајинским (крањским, словеначким) или хорватским?! Међутим, за њега то никако нису племенска или народна одређења, већ просторна. Да, јер подједнако у Римљанима тако говори и о далматинским Србима, па Србима из Боке Которске или Србима из Албаније који су сви наравно под влашћу различитих држава. Док су Бокељи рецимо, само за његовог живота, променили три државе (Венеција, Француска, Аустрија), а да се никуд нису макли. Као уосталом и далматински Срби. У исто време Срби из Албаније (опет географско одређење) беху турски држављани.

Зато, на пример, његова одредница quercus хорв: храст; има просторно значење, с обзиром да и сам писац припада том подручју. Опет, потпуно је непотребно доказивати да заправо и нема српскије речи од храста. Ни историја, као ни етимологија, никада се нису могле очистити од притисака политике. Јер, простор одакле је Соларић родом, лежи између Драве и Саве, а то је Славонија у географском, и Аустрија у политичком смислу. И да можда још мало обојим то време: све књижице које је Павле печатао у Венецији, до пропасти Наполеона, слане су у Париз на цензуру јер Млеци тада беху под француском влашћу.

Неколико пута наглашава Соларић да од Солунског недра до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали и Српским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају српска имена: Црно, Бело и Сиње!

Римљани, наравно, нису без грешака. Има их, врло су незнатне а овде ћу се осврнути само на vino (53-ћа страница изворника) где каже: вино, жидовска реч; потом се и сам чуди да је тако, јер Словени имају, каже, своје речи: лоза, грозд, мошт, не имајући своје речи за вино а Маџари је имају, бор. Како је код њега дошло до ове забуне волео бих да знам. Јер он исправно размишљајући, ипак греши. Највише зато што даје пример и узима у обзир два изразито у повесном смислу скитачка, номадска народа. Јевреје и Маџаре, повезујући их са појмом који је пак нераскидиво везан за изразито седелачке културе и народе, јер виноград тражи године присутности. Зато да не бих препричавао сам себе препоручујем повесно-етимолошко објашњење вина из прве свеске Српско-српског речника. Оно је више од десет година издржало суд времена.

Посвета лорду Фредерику Гилфорду

Павле Соларић је мој старији и млађи брат, човек чије је делце драгоцено и баш зато ухапшено и забачено у, како сада изгледа, заувек затвореној Народној библиотеци Србије; јр српском народу у демократији изгледа није потребан ни Народни музеј ни Књигохранилиште!

Пажљиви читалац ће свакако прегледајући изворник Римљана, приметити печат Британског музеја. Да, било је лакше добавити фотокопију из Енглеске него са Врачара. И захваљујем мом другу из гимназије Владимиру Маричићу, који ми је Римљане послао из равног Лондона.

Када сам прочитао ову књигу коначно сам схватио да ипак мора постојати српско колективно сећање, оно што је названо заједничко несвесно, које се у мом случају преобразило у лично – свесно. А ко би други до сам Павле Соларић могао да ми у мој Српско-српски речник спусти читаве реченице, или да будем сасвим јасан, беше то његов дух. Можда том колу српских духова можемо и да захвалимо што смо још увек живи.

Павле Соларић никада у књижевном смислу није достигао Доситеја, његову опуштену ученост, увид у седамнаест језика, духовитост; велики Доситеј имао је и здравље а Павле вечиту пратњу кашља и изнемоглости.

Али Соларић наставља многе писце српске повести и филологе, од Дукљанина, преко Орбина, Себастијана Сладета, Ђорђа Бранковића, па и оца Руђера Бошковића, потом Качића, Рајића, Орфелина и многих, многих других знаних и незнаних. И бави се озбиљно и по садашњим мерилима, историјом, историјском географијом и филозофијом повести језика, ако хоћете; али пре свега, не смемо га заборавити и одбацити јер је он први прави модерни српски језикотумач, или етимолог. А етимологију би могли још и назвати науком о истини, јр има ли веће истине од знања о значењу и исходишту речи. Ко се иоле занимао за тумачење језика зна да се ту ради о исконским силама на којима почива читава васиона. А не само ова мала лопта коју зовемо свет, јер је увек осветљена Сунцем.

У том размишљању о истини, вечности и бескрају, може сасвим бедно, бесмислено и глупо изгледати питање: којим је наречјем говорио и писао Павле Соларић? Из његових списа ја то нисам сазнао. Рођен је у крају где је главни изам јекавизам, школовао се под утицајем екавског; читајући при томе руске књиге пуне мјакости; а долазио у додир са људима и књигама из Босне и Далматије којима није била приша и који га нису гледали поприко.

Ех, драги мој штиоче, то је тај изгубљени прави српски језик, у коме је човек слободан да прича којим год измом хоће, да их и упоредо и истовремено користи, и да мења нагласке према вољи и расположењу. А нас утерују у торове некаквог стандардног говора и нагласка. Одузели су нам икавски, смањујући тако небо нашем духу. Покушавају да нам униште сам дух, вас дух, ваздух. А последица недостатка ваздуха је много.

Зато је Соларић сасвим у духу времена користио тај крстоносни знак јат, који савременику омогућава да изговори реч како је осећа — лепо или липо; и како хоће. Ко се буде занимао изворником, наићи ће и на слово које личи на А, али има трећу ногу, овако —. Сам Соларић ово слово изједначава са руским — – ја; па тако га читах и ја. Није користио знак за глас Ђ, што ми је жао, јер је могао да потражи боље решење од склепавања Ђ уз помоћ два знака. Читаоцима са макар најосновнијим познавањем руског језика изворник не би требало да ствара тешкоће; ипак у њему је бивало речи којих нема у речницима. Бар у оним које сам ја користио : Миклошићев старословенски, Руско-српски Лавровског и Петковићев Црквено-словенски. Кад све то не би било довољно, онда сам звао Саву Росић, која на моја тешка питања увек одговарала као из топа. И поред свега, прилагођавање данашњем српском није изведено до краја, јер ми, уосталом, то није ни била намера. Желео сам и једноставно морао да поштујем дух времена, и тако сам где-где читаве реченице остављао без промена, једноставно задивљен тим звуком. Пошто би такав начин могао да створи ако не нејасност, онда бар двосмисленост, све моје допуне искључиво ради јасности, стављао са у [угласте] заграде. У самом прилагођеном речнику појављују се овакве стреле >. Оне указују на још једно или више значења. Највише муке ми је задала реч зар коју сам у односу на положај, могао да дам приближно објашњење обично као одсјај или одсев; нешто што би други можда назвали рефлекс. Али то зар може да значи и једноставно – види, погледај у смислу ту и ту реч на другом месту; а понегде и зар као чуђење и запрепашћење попут: зар и ти сине..

Пратећи дух времена намерно сам остављао велика слова у речима које би, по важећем правопису, биле писане малим словом.

Једно од објашњења зашто су Римљани ево скоро двеста година чекали репринт, могло би да буде и обична — небрига? Велики је страх од онога што Соларић говори: ми Срби треба већ једном да кажемо попу поп, бобу – боб!

На корицама ове књиге налази се снимак Соларићевог рукописа, који може припадати и неком изгубљеном делу, можда Јероглифици. Било како било, добро је да је тај спис сачуван, јер кад од мало преостане мало, оно временом постане велико.

Речник Павла Соларића „Римљани Словенствујући“

1 Прилагодио Радован Дамјановић