Ово је скраћена, али и донекле допуњена верзија текста из Зборника Огњило, Митровдан 7529. За Ђурђевдан 7530. излази нови број.

У Србији постоји више локација које би се могле назвати праисторијским опсерваторијама. То су најчешће кругови на тлу са одређеним оријентирима преко којих се види Сунце или неко друго небеско тело у одређено доба године. За наше далеке претке, који су то градили, најзначајнији и истовремено најлакши за уочавање су Сунчеви феномени, две равнодневице, пролећна и јесења, краткодневица и дугодневица. Али сасвим је сигурно да су пратили и друга небеска тела, месец, звезде и сазвежђа.

Већина људи данас „зна“ да Сунце излази на истоку и залази на западу, али у стварности то није тако једноставно. Сунце током године не излази (и не залази) на истом месту на хоризонту, него се та тачка помера. На нашем подручју у време најдужег дана, дугодневице, Сунце излази са отклоном од више од 30° од истока ка североистоку. У време краткодневице Сунце излази са отклоном од више од 30° ка југоистоку. Када се посматра са неке сталне тачке, место изласка Сунца се током године помера на хоризонту, а на средини је два пута годишње у време равнодневице.

Помало је смешно када, пратећи објекте изграђене у далекој прошлости, схватимо колико су људи више знали толико давно, а данас се неко знање механички учи током школовања и многи нису свесни света око себе.

Приказ Сунчеве путање током године. Десно је и дијаграм за наше географске ширине са издвојеним значајним датумима током године

Двоструки излазак Сунца у Лепенском Виру

У Лепенском виру, култури која је имала већи број насеља, по свему судећи главно је било насеље по коме се и цела култура зове. Додуше постоје аргументована мишљења да на обали Дунава и није било насеље него светилиште, што још више одговара оријентацији према Сунцу. То је било толико важно да је цело светилиште/насеље саграђено на месту које омогућава посматрање Сунца изнад планине Трескавац. Трескавац је стена упечатљивог трапезоидног облика и налази се преко пута Дунава удаљена око 2,5 km ваздушном линијом. На дан дугодневице (21. трешњара/јуна) Сунце на величанствен начин два пута излази тако што се прво појави у подножју са северне стране планине, па зађе за њу и онда други пут изађе на самом врху. Овај феномен снимили су и доказали Александра Бајић, археоастроном и Христивоје Павловић, архитекта, чланови удружења „Влашићи“, претпоставке о томе је изнео још сам Срејовић, и у новије време Живојин Андрејић.

Двоструки излазак Сунца се у време Лепенског Вира видео са северне границе светилишта/насеља, а данас је то место померено услед промене угла осе земљине ротације, и то место се стицајем околности поклопило са положајем зграде музеја. Интервју Чачкалице са Александром Бајић и Христивојем Павловићем, као и причу о двоструком изласку Сунца објавили смо у емисији Сунце Лепенског Вира.
Пошто је Лепенски Вир био на истом месту и пре око 11.500 година намеће се закључак да је тај положај одабран због посматрања Сунца као једног од фактора, који је можда био и пресудан. Очигледно је да су становници Лепенског Вира имали велико математичко знање неопходно за постављање основа објеката, да су знали како да направе први бетон, а њихова култура је јединствена. Логично је закључити да су и астрономска знања резултат те културе и да нису донета са неког другог простора.

Ватински кругови

У близини Вршца, у Банату, налазе се Ватински кругови. То су четири велика концентрична круга од којих је централни пречника око 46 m, а највећи око 150 m. Између кругова се налазе јарци, шанчеви, чија је ширина неколико метара, а дубина око 2 m.
Иако постоје званична тумачења како су ово гробнице Авара или, још новије, нека творевина непознате намене из доба инвазије Монгола (13. век) за тако нешто не постоје никакви аргументи. Напротив, кругови су поравнати са астрономским феноменима и то вишеструко, у време краткодневице Сунце излази тачно преко северног руба Вршачких планина, док у време равнодневице Сунце излази преко великог процесијског пута којим се можда прилазило круговима. Мишљења смо да овакво поравнање не може да буде случајно.

Ватинске кругове не треба повезивати са тзв. Ватинском културом бронзаног доба, заједничко им је што су обе назване по месту у близини Вршца. Сами кругови су вероватно грађени када је почела пољопривреда. Овакви локалитети постоје широм Европе, датирани су у пети миленијум пре нове ере, али теба узети у обзир да су севернији кругови настајали касније, што је и логично.

Чачкалица је објавила емисију о овој локацији под насловом Ватински кругови, календар из далеке прошлости. Овом приликом желимо да изнесемо лични увид како смо ми видели Ватинске кругове. Обичан човек данашњег времена лако може изугубити из вида тешкоће и проблеме које су праисторијски људи морали да савладају да би их саградили. Пре свега, без могућности осматрања из ваздуха и оријентације врло је тешко сагледати објекат ове величине и прецизно га одмерити. Непознато је и како су ископавали земљу, чиме су учврстили насипе да опстану током толико векова и могућних промена водостаја, плављења и других катастрофа. Пре десетак година археолози су ископали две сонде унутар кругова и у једној од њих на ивици унутрашњег круга налазе се остаци лепа (блата које се користи за облепљивање објеката). Сонде нису враћене у првобитно стање него су остале као ожиљци и кваре изглед овог места.

За ширу популаризацију ових кругова, најзаслужнији су ентузијасти из Вршачког удружења „Феликс Милекер“, у првом реду Тамаш Фодор, а његов текст о круговима је такође објављен у Зборнику Огњило.

Богово гумно

Богово гумно су два велика круга нешто испод врха планине Девице, недалеко од Сокобање. Гумно је место где се врше жито, веома важно у народној свести нашег народа. Гумна су углавном ограђивана зидом од камена, често и поплочавана каменом, увек су кружног облика и у центру се обично налазио стуб, колац. Богово гумно вероватно уопште не би било познато да га није проучила и о њему писала Александра Бајић, која је мерењима потврдила астрономска поравнања.

Већи круг или гумно пречника је око 116 m, док је мањи око 85 m али те бројке стреба схватити условно, јер данас није могуће јасно одредити саму границу, камење које га окружује је расуто и заузима појас ширине и до 2 m, кругови се не одржавају, па је и вегетација прекрила делове. Обим већег круга је приближно 365 m, али нисмо сигурни да ли је ово поклапање са бројем дана у години случајно, јер је метар нова мера.

Иако постоје мишљења да су ови кругови обичне вртаче, на терену се јасно види да то није случај; у питању је зараван са уздигнутим гребеном између два круга. Кругови су направљени или поравнавањем тла или насипањем обода круга и гребен (или хумка) између два круга уздиже се неколико метара, тако да се из унутрашњег простора једног круга не види простор другог.

Заветни крст постављен у великом кругу Боговог гумна (лево). Поравнање линије која спаја центар великог и малог круга са дугодневицом и заветног крста са Огњеном Маријом

Замишљена линија која спаја велики и мали круг је правац којим Сунце излази на дугодневицу, а на ободу великог круга на том месту се као нишанска тачка налази гомила камења. На Боговом гумну 1938. је постављен заветни крст. Поставила га је жена по имену Роса и посвећен је Огеној Марији, налази у великог кругу Боговог гумна и постављен је наспрам осе исток запад. Поред тога крст је поравнат, тако да сунце на празник Огњене Марије излази у правцу главног нишана на ободу великог круга. Сматрамо да ово не може бити случајно, а то значи да је Роса из села Скробнице 1938. знала намену круга, како се он користи и умела да одреди тачно место где би га требало поставити. Она је то знање могла добити само преношењем с колена на колено, а то значи да су преци данашњег становништва они коју су градили и употребљавали ове кругове.

Емисију о Боговом гумну такође можете гледати на јутјуб каналу Чачкалица под насловом Богово гумно – календар старих Срба.

Праисторијски календари

Најчешћи закључак који људи изводе када схвате да су ови објекти имали астрономска поравнања је да су то били оријентири за време, дане у години, као што је нама календар на зиду. Ми сматрамо да су ови објекти морали настати након дугог посматрања и праћења небеских појава, па су стога људи који су их градили морали имати велику свест и о променама током године. Пре само неколоко деценија било је уобичајено да обични „неписмени“ сељаци гледајући у ноћно небо „прочитају“ и које је доба ноћи и које је доба године. Та знања су дошла с колена на колено и вероватно су сличну свест имали и наши преци у праисторији. Али градили су ове објекте или их прилагођавали са неким другим циљем. Најпре ће бити да су хтели да означе и прославе астрономске догађаје и да им дају на значају. У прилог овог закључка је и једноставна чињеница коју смо увидели у покушавајући да снимимо изласке сунца на краткодневицу и равнодневицу. У пракси се дешава, да по више година, Сунце баш у тим данима буде заклоњено облацима, маглом и да се не може видети. Али људи који су се на њима у праисторији окупљали свакако су знали који је то дан, а такве појаве на небу су можда тумачили на различите начине.

1 Овај запис је скраћена и донекле измењена верзија текста из Зборника ОГЊИЛО, Митровдан 7529. Зборник можете наручити слањем мејла на knjige.cackalica@gmail.com.

Потпис Марка Хубера