Руковет српских тајни… или како је стварно било

Двадесет година је прошло од појаве Прве свеске. Она се тада није звала Прва. Ево је и Трећа свеска, а кристализација идеја и питања и даље траје.

Да ли је такозвана еволуција лажан, измишљен процес; да ли су развој и напредак привид у протоку времена; или је све то само једна добро подржана лаж?! (в. Полусрби). Језик се изглда не развија, него опада, закржљава. То је примећено одавно. Митови говоре да је некада било боље. Време богова сменило је време полубогова. Затим хероја, потом је стигло раздобље људи, у коме смо ми. Аријевско предање говори о нашем добу као каљуги – кали југи. Ери блага и тмине. Одавно је српски бард – брад, изрекао : свако време има своје бреме. Бреме на енглеском гласи ˈbərdn. А то је заправо брдо нечега на плећима; па нека је суво пруће, уме да притисне. Камо ли онај брдн који притиска душу. Калијугиста би душу назвао ектоплазмом, измеривши јој тежину од једне унце. А како се мери језик? А вавилонска кула? Нећу сад о вавилонској кули, схватите причу о њој само као алегорију, ако вас из било ког разлога све то узнемирава. Атеиста, гностик… могу да покушам да разумем такве људе, јер и њиховим начинима дошли су људи, давно пре мене, до сазнања да се језик квари. Језик, српски, се квари. Кваре се и други језици, али мени заправо једино тешко пада кварење српског језика. Један од одличних начина да се брзо поквари језик је отимање из његовог корпуса, и стварање нових, такозваних, језика.

Даћу вам један инстант пример зашто ми не смета кварење туђих језика: узмимо црногорски. Језик. Узмимо босански језик. То што се они кваре мени више не смета. Али, пошто знам да се ради о српском језику не могу да се не секирам кад видим заправо чујем, његово кварење. Пре двадесет година, а поводом појаве црногорске граматика, (в. Полусрби) рекао сам да ћемо присуствовати настанку црногорског језика… Никако не волим што сам испао пророк.

Човек се пита шта је следеће. Па, вероватно, појачање пропаганде о такозваном војвођанском језику. Ово масакрирање српског језика није само на нематеријалном, духовном плану. Последице тог процеса довеле су, и доводе, до нестајања српског животног простора.

Они који би требало о томе да брину, да се то не догађа, они се не брину, они ништа не раде. Говорим о институцијама на нивоу Државе. Држава не постоји. Сходно томе, све се свело, целокупна борба за српство свела се на појединце и њихове личне напоре.

Пошто се моји Речници баве и етимологијом, можда је време да нешто кажем и о њој. Етимологија код Вујаклије и у старогрчком речнику – етима – истина. Дакле, она је у суштини наука о истини. Ако сада кроз истину, да се језик квари, сагледамо и ослушнемо тзв. старогрчки облик етима, схватамо да је тај искварени облик морао имати исправан изворник који је можда гласио – истина.

Етима, естима, истина.

Добро дошли у Трећу свеску!